ИСТОРИЈАТ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ „ЂУРА ЈАКШИЋ“

 На врху Кајмакчаланске улице, међу црвеним крововима кућа, уздиже се бела грађевина која
доминира околином.То је зграда Основне школе ‘‛Ђура Јакшић‛‛.
Њена изградња започела је 21.8.1933. године према решењу Краљ. Бан.Управе Дунавске Бановине од
19. 8. 1933. године а по пројекту општинског архитекте Рада В. Милосављевића. У почетку је то била
„Нова школа ‘‛ пројектована са гледишта школске хигијене и педагогике‛‛, у то време најмодернија
школа у Крaгујевцу. Њена изградња је завршена за 406 календарских дана – 1.10.1934. године.
Први радни дан је био 22.10.1934. године, а први управитељ Чедомир Милановић. (Слика-Први
управитељ)
Канцеларија Његовог Величанства краља под бројем 12873 од 22.11.1934. године известила је да
основна школа носи назив Државна народна школа Краља Петра II у Крагујевцу.
Тада је школа имала осам учионица, три улаза, простране и светле ходнике, свечану салу, ђачки
музеј, вежбаоницу за гимнастику, а у њеном дворишту стан за управитеља.
У току II светског рата школа је радила али не у својој згради јер она у то време служи ратним
потребама окупатора и домаћих издајника. Настава се одржавала у околним кућама и кафанама:
‘‛Којиној кафани‛‛, кафани ‘‛Косово‛‛, ‘‛Власина‛‛...
После ослобођења школа наставља са радом у веома тешким условима, јер је већи део
школског инвентара уништен или однешен. Од 1945 – 1950. године радила је под именом Нижа
гимназија, а од 1950 – 1954. под именом Друга осмољетка. Име песника и сликара Ђуре Јакшића,
које и данас носи, добила је 1954.године.
Школа је расла заједно са својим ученицима. Настава се одржавала у три смене па је скучени
простор наметнуо потребу за новом школом.
Крагујевац је добио још једну школу у непосредној близини, на десној обали Лепенице, па
је један број наставника и ученика прешао у новоотворену школу. Тако се у школи ‘‛Ђура Јакшић‛‛
стварају повољнији услови за извођење васпитно – образовног рада. Нови учионички простор школа
добија 1959. године изградњом павиљона са 7 учионица а две године касније школску радионицу, да
би 1966. године добила фискултурну салу. У циљу стварања бољих услова за рад школа 1967.године
добија централно грејање а две године касније спортски полигон за све врсте малих спортова и две
атлетске стазе.
Због великог прилива становништва, услед динамичног развоја града, школа поново постаје
тесна, па се 1979. године проширује са још четири учионице. Ни ово проширење не задовољава
потребе 2000 ученика, колико је школа тада бројала ђака, па се у непосредној близини, у Бресници,
подиже нова школа која се исте године издваја у посебну школу. Један број ученика и наставника
прелази у новоотворену школу. Школа је 1991. године проширена са шест учионица, склоништем,
библиотеком, кухињом, наставничком канцеларијом.

Ђура Јакшић (1832 – 1878)

Песник, драматичар, приповедач и сликар, Ђура Јакшић је снагом свог талента најпотпуније изразио своје доба.

Од малог дечака из Српске Црње, који је стидљиво и збуњено, блатњавих цокула, прекорачио праг и ушао у сликарску радионицу Констатина Данила, од дечака који је пуцао из пушке, пио воду из рова и певао диму и пожару револуционарне 1948. године и који је носио, поцепан и гладан, малтер на туђим грађевинама; од збуњеног младића који је широко отворених очију, усхићен гледао Рембрантове слике, постао је временом бунтовник против неправде и гажења људског достојанства у човеку.Када  је тај бунтовник изишао на разлокане друмове и на врлети земље Србије, никада није стао. Лутао је животом, поезијом и беспућима Србије, спотицао се и падао, био гоњен и прогањан, одбачен и усамљен, грцао од бола и увреда и смејао се, широко на сав глас, оној светлој, бескрајној као море, зори коју је слутио.

Редак је био случај да се у једној личности нађе толико националног поноса и храбрости, толико снажне даровитости. Његова природа је била склона свему што је узвишено, несвакидашње и херојско па је стога и био најјачи у родољубивим песмама. Његова ''Отаџбина'' ће увек остати као најлепша химна националној снази и као пркос сваком нападачу:

'' И само дотле, до тог камена,
   до тог бедема-
   Ногом ћеш ступит, можда, поганом.
   Дрзнеш ли даље?...чућеш громове
   како тишину земље слободне
   са грмљавином страшном кидају..''

 Живећи у разним местима ( Сабанти, Крагујевцу, Рачи, Пожаревцу ), писац је имао отворене очи за тадашње политичке и социјалне прилике у земљи и није се устезао да у својим приповеткама открије многе истине.

Он истовремено осећа боје, светлост и сенке. Сликао је портрете, ликове из историје и призоре из ратова. Он је у своје портрете, уградио и себе и део свог горког живота. Својим уметничким делом надживео је своју епоху и дошао до нас у блиставој светлости.

Ни у предсмртној поруци песник се не одриче скромности као свог животног начела:
 

''Немојте трошит ' руже убаве

Китећи њима мој вечит ' дом!

Реците само ''Доста је славе''

Веран је био народу свом ''.