Ђура Јакшић (1832 – 1878)

Песник, драматичар, приповедач и сликар, Ђура Јакшић је снагом свог талента најпотпуније изразио своје доба.

Од малог дечака из Српске Црње, који је стидљиво и збуњено, блатњавих цокула, прекорачио праг и ушао у сликарску радионицу Констатина Данила, од дечака који је пуцао из пушке, пио воду из рова и певао диму и пожару револуционарне 1948. године и који је носио, поцепан и гладан, малтер на туђим грађевинама; од збуњеног младића који је широко отворених очију, усхићен гледао Рембрантове слике, постао је временом бунтовник против неправде и гажења људског достојанства у човеку.Када  је тај бунтовник изишао на разлокане друмове и на врлети земље Србије, никада није стао. Лутао је животом, поезијом и беспућима Србије, спотицао се и падао, био гоњен и прогањан, одбачен и усамљен, грцао од бола и увреда и смејао се, широко на сав глас, оној светлој, бескрајној као море, зори коју је слутио.

Редак је био случај да се у једној личности нађе толико националног поноса и храбрости, толико снажне даровитости. Његова природа је била склона свему што је узвишено, несвакидашње и херојско па је стога и био најјачи у родољубивим песмама. Његова ''Отаџбина'' ће увек остати као најлепша химна националној снази и као пркос сваком нападачу:

'' И само дотле, до тог камена,
   до тог бедема-
   Ногом ћеш ступит, можда, поганом.
   Дрзнеш ли даље?...чућеш громове
   како тишину земље слободне
   са грмљавином страшном кидају..''

 Живећи у разним местима ( Сабанти, Крагујевцу, Рачи, Пожаревцу ), писац је имао отворене очи за тадашње политичке и социјалне прилике у земљи и није се устезао да у својим приповеткама открије многе истине.

Он истовремено осећа боје, светлост и сенке. Сликао је портрете, ликове из историје и призоре из ратова. Он је у своје портрете, уградио и себе и део свог горког живота. Својим уметничким делом надживео је своју епоху и дошао до нас у блиставој светлости.

Ни у предсмртној поруци песник се не одриче скромности као свог животног начела:
 

''Немојте трошит ' руже убаве

Китећи њима мој вечит ' дом!

Реците само ''Доста је славе''

Веран је био народу свом ''.